КРОЗ ИКОНЕ ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋА

 Када сликари добију задатак да насликају било шта што се очима може видети, онда је тај задатак остварив. Довољан је таленат, пажња, искуство и све што је на земљи бива пренесено на платно: и сунце и шуме и поља чак и само небо. Али када добију задатак да прикажу духовни свет, истинско Небо,oнда нису довољни ни таленат ни пажња, ни искуство, нити ишта од онога што подразумева сликарску припрему. Све то мора да се помери у страну и да се приступи једној другој припреми.

 Заиста, да ли је могуће сликати духовни свет, сликати Небо? Да ли је могуће представити оно што се очима не може видети? И, ако је могуће, како га представити?

 Духовни свет се слика само на један начин: човеком. У ствари и духовни и телесни свет сликају се човеком, само, телесни слика оно што је на човеку а духовни оно што је у човеку, оно чиме је он човек. Небо се слика човеком и никако другачије, Бог – човеком, Богочовеком. Христос је узео на себе људску природу , постао ја, ти, сви ми, да се препознамо у њему, као што се Oн из неописивог свог милосрђа Свог препознао у нама. Није се гнушао нашег пада већ је постао наше устајање. Да бисмо се ми у том устајању препознали, онаквима, каквима нас је Он замислио и какве нас чека.

 Икона је лик човеков у вечности. Гледамо је и радујемо се лепоти свог лика иако је пред нама лик Светог Николе или Светог Ђорђа, или Мајке Божије. За овај лик нема старења – он је вечнонов, вечнопостижан и вечноостварљив.

 Светитељи су то доказали. Они су показали да Христова наука нису речи на папиру већ живот живљен пуним плућима.

 Зато иконе морају дa буду лепе, јер је и наш вечни лик леп. И као да нас узводе, да кажу: „погледај, погледај се у мени, овако треба да сијаш, оваквим те Бог хоће!“

 Икона није статична као што је то светско сликарство – она је динамична. Она узводи, увек, из силе у силу,из славe у славу, а то је и основно обележје Вечног Живота. Ако не узводи, онда није икона, онда се приземљила. Као трупина авиона коме су извадили мотор и не може више да полети.

 Вечно динамична у статичности и вечно постојана у непрекидном услажењу, она је сва у служби спасењу. „Ја нисам ту да бих висила на зиду него да би вам се Мајка Божија шетала по кући, јер је мислима призивате“. Икона вам је у кући и ви сте безбедни – читаво Небо је ту са њом.

 Икона је мали одраз велике стварности. Стварности која превазилази човека али на коју је човек призван – Богочовеком.

Игуман Цетињског манастира
јеромонах Лука

ИКОНА ЈЕ СВЕТЛОСТ

Протеклих година наш суграђанин Драган Јовановић урадио је више стотина икона, а највећи број налази се у иностранству: Аустралији, Немачкој, Аустрији, Шведској и Америци. За храм Успенија Пресвете Богородице на Златној обали у Аустралији израдио је цео иконостас и иконе за парохијски дом, велика икона " Теби се радујемо " налази се у цркви Александра Невског у Београду, осликао је крст и докрсне иконе за манастир Сретење... Сада, у свом скромном дому у Немањиној улици, где живи са четворочланом породицом, припрема "велику икону са дванаест празничних сцена "за међународну изложбу у Копенхагену, али и цртеже и иконе за прву самосталну изложбу која ће ове године бити одржана у Краљеву. Уз моралну подршку породице, стручну помоћ сликара - конзерватора Катарине Грујовић и духовно бодрење оца Душана Стефанова из Аустралије, овај иконописац улази у стваралачку зрелост, а " захваљујући " својој ненаметљивости прилично је анониман у средини где живи и ствара.

У разговору за „ Чачански глас “, на који је пристао јер жели да каже „неколико суштинских ствари о иконопису као свом уметничком опредељењу“, Јовановић истиче да је за иконописца најважније да савлада три лекције: вештину византијског сликања и цртања, теологију и технологију.
- Иконописац пре свега мора да буде вешт цртач. Зато испрва мора много да црта да би тај основни и најважнији сегмент савладао. Затим полако улази у сликарске тајне. Дуг је пут до доброг иконописца, не би требало журити и прескакати важне лекције. Мора се паралелно учити теологија иконописа, редовно читати Јеванђеље, житија светаца и остала теолошка литература. Технологија се релативно лако савлада уз асистенцију доброг мајстора. Од свега је најважнији дар од Бога и чиста и искрена вера у Створитеља, Живописца свег видљивог и невидљивог света - његовог великог уметничког дела.

Од када се интересујете за иконопис ?
- Можда од тренутка када сам у младости у Краљевој цркви у Студеници видео старе фреске. Био је то само подстицај, а до озбиљнијег бављења иконописом дошло је знатно касније, после десетак година. На Академији сам савладао цртеж, а у осталим фазама сам самоук. Уствари, учио сам од старих византијских мајстора, али и од ренесансних сликара. Мој пут ка иконопису текао је паралелно са мојим духовним напретком и спознајом православног веронаука.

Може ли бити иконописац човек који није верник ?
- Све је могуће, али то се на икони види, то се осети. Естетски ниво иконе зависи од духовног нивоа иконописца. За мене вера није помодарство ни интерес, то је тихи духовни опит који исказујем лично кроз молитву, али и саборно кроз литургију.

Интересовање за иконе расте, као и број иконописаца ?
- Реч је заиста о правој поплави иконописаца, а према подацима Цркве иконописањем се у Србији данас бави око 10 хиљада људи. Видео сам јако добрих иконописаца , тек ће их бити, међу њима има и жена, али огромна већина су кописти, „ индиго мајстори “.
Ликови насликаних светаца нису и не могу бити механичко понављање једног истог лика. На икони се не приказује некакав апстрактан, идеалан или уопштен човек, не слика се, такође, неодређено, нестварно виђење човека, него се молитвенику увек дочарава верно осећање живог присуства јединствене, аутентичне и непоновљиве личности. Копирање на механички начин одузима икони значајан портретни елемент, те икона почиње да се понавља у цртежу и бојама, почиње да преовладава манир и да слаби аутентична ауторска интервенција и духовни ниво иконописца . Та чињеница је посебно у наше време постала идеологија, правило, једини начин рада, а последица таквог односа је да се икона сматра чудним и самосвојственим сликарством у коме се свеци приказују на стереотипан и међу собом сличан начин. Икона је доведена до формализма и када је анализирам, имам осећај да не гледам живу појаву конкретног човека, него симболичку представу, декоративан, обојен цртеж или неодређену визију.

Како уствари иконописати ?
- Иконописац који слика Христа и свете изабранике сагласно целокупном предању цркве, задржава право на аутентичност ликовног израза и сваку икону схвата као портрет одређеног човека. Зато у икону уноси конкретне карактеристике светог лика који молитвеника наводи да препозна да је то он, да поседује нешто посебно што други немају. Конкретне карактеристике проистичу из његовог живота, описаног у житијима, онаквог каквог је сачувала Црква која га је прихватила као грађанина Божијег царства.

Сме ли сликар своја психичка стања да преноси на лик свеца ?
- Иконописац мора да искључи своје унутрашње стање, то је управо мера његове успешности. Што му то више пође за руком, веће су му могућности да створи аутентичан лик светитеља. У цркви је све подређено литургији, од архитектуре до хора, а сликарство је део литургијског амбијента. Верник на литургији не сме да у лику свеца осети мрзовољу, нервозу, безличност или незаинтересованост. Са светог лика исијавају анђеоска лепота и благодат.

Познаваци ове врсте сликарства уочавају значај светлости на икони.
- За прехришћанске културе Грка и Римљана, светлост је имала метафизичке димензије. Њихови сликари и вајари бирали су такве идеалне услове који ће изразити природу на што је могуће више идеалан начин, тако да се природа повезује са метафизичким светом идеја. За хришћане то значи потчињавање идеалним пропорцијама, природним условима и законима пројектованим у природним узрочностима. Зато хришћани у ликовно дело уводе решење ослобођења од природне нужности праволинијског простирања светлости. На тај начин се успешно изражава васкрсење и вечни живот човека у вечном Божијем царству. Светлост на византијској икони чини фигуре зграде, брда ... лаганим и нестаје осећај да у простору иконе важи закон тежине. Нестаје потреба за натуралистичком разложношћу, тако да неке фигуре или грађевине могу да буду и мало криве а да то посматрачу ни мало не смета. На икони нема сунца као извора светлости, нема сенки, икона је прожета светлошћу. Она је светлост.

О материјалима?
- Техника иконописа је разрађена кроз протекла два миленијума. Увођење видљивог света у творење иконе има своју симболичку вредност. Учествују материјали биљног порекла, као што је дрво, животињског ( жуманце ) и минералног света - пигменти. Узимају се у свом природном облику, а онда их иконописац прочишћава, уграђује у икону и уноси у богослужење. Материјали који су плод охолог одметања човека од природе која је дело Створитеља, као што је хладна и безоблична пластика, представљају отуђење и изобличење. Отуда не препоручујем сликање акриликом и сличним техникама. За иконе које су плод уметничког рада и подвиг вере постоје традиционалне технике живописања."

Емилија Вишњић